Ово мишљење нема за циљ да буде (и није...) дубинско разматрање безбедности на путевима. То је испад. Испад возача који је за преко 10 година само једном ухваћен у пребрзи вожњи. Без промене моје вожње – увек безбедне и превентивне – осећам да сам на ивици да напредујем на „ренкингу казни“...
До данас се никада нисам плашио радара. Сада имам. Тренутно се радари појављују свуда и граница између безбедности на путевима и инспекција усмерених на „пљачкање возача” почиње да постаје све нејаснија. Постоје апсурдно мала ограничења брзине и на тим местима се иначе постављају радари. Постоји још један проблем са постављањем радара без упозорења: они изазивају необично понашање код возача.
Када се најмање надамо, возачи нагло смањују брзину јер постоји радар. Пуне кочнице! Ко год то може да заустави. Ко не може…
НЕОБИЧНО: Како смањити брзину на локалитетима… «као господин»
Још примера. Покушајте да се спустите аквадуктом Агуас Ливрес брзином од 60 км/х, тунелом Маркуес 50 км/х или А38 (Коста да Капарица-Алмада) са 70 км/х… није лако. Наша пажња је сада била подељена између пута и брзиномера. Није у питању потреба за радарима на путевима, већ начин на који су постављени. Ако у већини случајева радари спречавају несреће, у одређеним случајевима (којима сам већ био сведок) они такође могу потенцијално допринети њиховом изазивању.Недостаје ми време када сам знао да је моја одговорна вожња (понекад изнад законске границе... да, ко икада!) била довољна гаранција да нећу добити казну код куће. Није више. Није, јер постоје радари који су стратешки постављени на местима где је лако „фотографисати“ изнад утврђене границе.
ВИДИ ТАКОЂЕ: За 20 година много тога се променило у безбедности аутомобила. Пуно!
Нажалост, политика безбедности на путевима у нашој земљи је направљена пре свега у једном смислу: у смислу државног џепа. Чини се да критеријум варира између ефективне безбедности на путевима и такозваног „лова на казне“. Добро је што су националне власти имале упола мање елана у одржавању путева него у борби против прекорачења брзине.
Између осталих примера, одлазак на ИЦ1 између Алкасера и Грандоле требало је да нас све осрамоти. То је срамота.