Када је имао 13 година, провео је ноћ будан да би пратио 24 сата Ле Мана, плашећи се да би ризиковао да пропусти најузбудљивији тренутак трке ако заспи. А у то време, много пре него што сам сањао да будем новинар, посета Ле Ману и стази Ла Сарт је већ био циљ који сам желео да што пре „прецртам са листе“.
Године су пролазиле, а циљ се одлагао. Али зато што је боље икад него никад, имао сам (коначно) прилику да то сада испуним.
Сценарио око митског француског теста издржљивости не може се више разликовати од оног који сам, као тинејџер, видео преко Еуроспорта.
Сетио сам се дугих километара моторних кућа из целе Европе, журки електронске музике које су забављале гледаоце током дугих (и често мирних...) ноћних сати и, наравно, много десетина хиљада Данаца који су током тог викенда Ле Ман њихов дом. А кривица има име: Том Кристенсен, познат по надимку који не оставља никакву сумњу у његову важност, „господин Ле Ман“.
Сада, када је посећеност на трибинама смањена на око 50.000 гледалаца сваког дана током викенда, састојци су били другачији. Мање људи, мање гужве, мање шатора, мање каравана и мање продавница ауто сувенира.
Али ово није у реду. Унутра, иста емоција, иста посвећеност и иста узнемиреност која нас је држала од када је дата застава за одлазак, када чувени Ролек сат звони у 16:00 у суботу (15:00 у континенталном Португалу), до победника прелази циљну линију..
Емоција са којом сам пратио сваку секунду трке била је потпуно иста због које нисам ни намигнуо пре 16 година, када сам своју дневну собу претворио у мали „Ле Ман“.
Разлика је у томе што је сада био ту, неколико метара од прототипова које сам увек навикао да гледам на телевизији. И уживо, звук који стварају ове паклене машине дрхти. И схватамо да ако то није случај, то је знак да нам није суђено да будемо тамо.
Алпин је, играјући код куће, готово у потпуности прекрио боје трибина. Али убрзо је постало јасно да би само низ грешака или механички проблем украо још једну победу Тојоти, која је овде победила у последња четири издања (укључујући и овогодишње).
Али у једном тренутку признајем да нисам ни бринуо ко ће победити или завршити други. Додуше, хероји су ти који побеђују, али 24 сата Ле Мана је много више од победе.
Они су изазов за људе и машине, трка која је, пре него што буде против супарничког аутомобила, против нас самих. И, изнад свега, ради се о догађају који далеко превазилази оно што се дешава у кругу.
То је фестивал аутомобила, Француске и Француза. И почиње одмах парадом Дассаулт Рафалеа, који потресају околину стазе Ла Сартхе и остављају онима који чекају почетак трке да дођу себи. Не лажем вас ако кажем да је то био један од најупечатљивијих звукова које сам икада чуо.
То је викенд за уживање са пријатељима, за „попити неколико пића“ и за упознавање људи којима, попут нас, бензин тече у венама. Трка је само бонус. И какав бонус.
Али већ сам у авиону кући, у време када су екипе већ журиле да демонтирају циркус који сваке године даје боју овом француском крају, дефинитивно схватио шта се догодило. Било је то испуњење сна, нешто што сам одувек желео да урадим и нешто за шта не знамо колико ће још година трајати. Бар у овом правцу.
Извесно је да ће до 2023. године, променом прописа и уласком нових и важних играча, Ле Ман највероватније бити конкурентнији него икада. Али нико није у позицији да каже колико ћемо још година моћи да уживамо у овом фестивалу.
Као и будућност аутомобила, будућност мотоспорта изгледа веома нејасна. Искрено, више се не сврставам на страну једне или друге технологије, само их молим да нађу начин да не убију једну од најважнијих страна на свету. Дешава се да се ради и о аутомобилима, али ради се о много више.
24 сата Ле Мана дирну срца многих људи и тек сада сам то заиста схватио. А о економском и друштвеном значају који има за регион не желим више ни да говорим, то би вероватно био други чланак. Али то је нешто толико велико да никада не може да умре.
Знам да троструку круну мото спорта чине 24 сата Ле Мана, 500 миља Индијанаполиса и ВН Монака Ф1, али после овог викенда не сумњам када је у питању избор најважнијег. И не морам ни да вам говорим одговор, пустићу фотографије испод да говоре…
