Једна од великих привилегија које ми Разао Аутомовел даје је да, кад год распоред дозвољава, гледам нека спортска такмичења уживо. То је био случај са релијем Португала и недавно са мојим путовањем у Спа-Франкоршам да бих, између осталог, гледао 2. трку Светског шампионата у издржљивости.
Добар је осећај напустити компјутер, затворену собу (са досадним Диогом Теикеиром), пробе, саопштења за јавност и састанке који обележавају многе моје дане, и крочити на пут до места где се радња одвија. место. Има ствари које телевизија не може да пренесе, морате ићи на место. У мото спорту је тако.
Колико год се телевизијска покривеност побољшала последњих година, ништа није боље од урлања мотора уживо — у Бањи сам се осећао као да су ми клипови ударили у бубне опне — нити осећај брзине који само људско око може да ухвати, атмосфера такмичења, мирише…
Затим, поред свега што се дешава на стази, око нас се дешава мноштво ствари. Девојке које све знају, фотографи који бележе сваки тренутак, тифоси обучени од главе до пете у боје брендова. Људи из аутомобила су мало чудни. Свиђа ми се то, за нормалност нам је сваки дан довољан. У Спа-Францорцхамп-у све што недостаје је пит-бабес…
На крају, то је помало као фудбал. Нико не иде на посао у дресу Спорт Лисбоа е Бенфике, али на "дан лопте" све иде! Чак сам и лице маскирао црвено-белом бојом… — иначе, ја сам из Футебол Цлубе до Порто.
Али гледање трке уживо има и лошу страну. Половином времена нисам имао појма шта се дешава на стази (позиције, времена, испадања), али то је цена коју треба платити за супу сензација од које вам се кожа најежи. Идеално је да једну трку видите уживо, а остале на телевизији. Изузетак од правила.
Именован у Спа, Нирбургрингу, Есторилу, Портимау или Браги? Ако јесте, јавите ми…
